Violina je sopran među gudačkim instrumentima u orkestru. Ona ima dugu istoriju, stotine godina unazad. Različiti tipovi sličnih instrumenata sa 2, 3 i 4 žice postojali su u različitim kulturama širom sveta, a mnogi istoričari veruju da je preteča četvorožične violine koja je razvijena u Evropi tokom 1500-tih godina došla sa srednjeg istoka. Violina je korišćena prevashodno da prati vokale i ples u vreme renesanse.

Tokom 1600-tih godina kompozitori počinju da pišu više za violinu, a graditelji da usavršavaju instrument. Muzičkim inovacijama najviše je doprinela škola italijanskih graditelja koji su izradu instrumenta doveli na vrlo visok nivo. Neki od najpoznatijih graditelja 1500-tih godina su Andrea Amati i Gasparo da Salo. Nastavak tradicije 1600-tih i 1700-tih godina pripada graditeljima kao što su Jacob Steiner, Nicolo Amati, Giuseppe Guarneri i Antonio Stradivari.

Moderno gudalo je razvijeno od strane Tourte u kasnim 1700-tim godinama. Spohr je izmislio podmetač za bradu 1820. godine. Od 18. veka violina nije imala značajnijih promena u dizajnu.

Viola je alt među gudačkim instrumentima u orkestru. Drži se ispod brade isto kao violina, ali se štimuje za kvintu niže. Veličina viole može jako da varira, sa dužinom žica od 14" do 16", pa i više.

Viole akustički nisu perfektne kao violine; telo je nezgrapne veličine da bi moglo korektno podržati dužinu žica. Zato violina ima drugačiji ton od viole. Viola može biti tanja u visokom registru, a jako rezonantna u niskom registru.

Viola je razvijana uporedo sa violinom, a njena uloga u okviru modernog gudačkog ansambla je standardizovana sredinom 1700-tih godina. Viola tipično svira kritične srednje tonove koji popunjavaju harmoniju.

Čelo, ili violončelo je bas među instrumentima iz violinske familije. Štimuje se isto kao i viola, ali za oktavu niže. Čelo se razvijalo uporedo sa violinom i violom, eksperimntišući sa različitim veličinama i štimovanjem u periodu 1500-tih i 1600-tih godina.

Veličina i štimovanje instrumenta je standardizovano kasnih 1600-tih godina, mada je eksperimentisanje sa piccolo i 5-žičnim čelom nastavljeno i u 1700-tim godinama.

Čelo je držano na nogama izvođača sve do kasnih 1700-tih i ranih 1800-tih godina, kada je došlo do široke upotrebe noge. Danas čelisti nastavljaju sa eksperimentisanjem dužine i oblika noge.

Kontrabas je najveći član žičanih instrumenata u orkestru. On je jedini žičani instrument koji se štimuje u kvartama, umesto u kvintama. Bas je takođe razvijen iz violine. Bas često ima spuštena ramena, ali se gradi i kao violinski bas.

Bas se koristi da pojača liniju čela u oktavi niže u orkestralnoj muzici, sve do Betovena koji mu je dao sopstvenu deonicu (to je urađeno više da bi se oslobodilo čelo da svira melodijske pasaže nego da bi se oslobodio bas, ali su bas svirači još uvek uzbuđeni govoreći o tom momentu u istoriji muzike).

Basovi su prekomponovani instrumenti: sve njihove note zvuče za oktavu niže nego što su pisane. Za razliku od ostalih gudačkih instrumenata kontrabas koristi i takozvani "solo" štim, odnosno žice A, E, H, Fis.

Gudalo izaberite veoma pažljivo, jer je ono kod gudačkih instrumenata posrednik između izvođača i instrumenta. Gudalo treba da zadovolji zahteve kao što su elastičnost, fleksibilnost i dobra distribucija svoje težine.

Gudalo u vrhunskoj klasi može biti primerak velikog majstorstva. Visoki kvalitet gudala zavisi od preciznosti izrade, znalačkog izbora materijala i zadovoljenja nekih matematičkih zakona.

Savremeni štap violinskog gudala je dugačak oko 74 cm. Štap gudala za violu je malo kraći, dok je za čelo još kraći (oko 70 cm). Težina gudala je individualna i muzičar treba da izabere pravu težinu za sebe. Današnja gudala za violinu teže između 55-65 g, za violu oko 75 g a za čelo između 80-85 g.

Kvalitet gudala zavisi i od materijala, gde je važan odnos elastičnosti i čvrstine. Graditelji gudala koriste tropsko drvo iz familije Caesapina (Južna Amerika i severna Afrika). Ovo drvo se zove "brazilsko drvo", a najbolja vrsta je Pernambuco drvo.

Izvedba

Većina gudala je osmougaona na strani žabice i zaokrugljuje se prema glavi štapa, iako postoje i isključivo okrugli i isključivo osmougaoni štapovi.

Glava je oličenje majstorstva i odražava balansiranost linije.

Zbog dugotrajnosti većina graditelja preferira navoj od žice. Najčešće od tzv. "german silver" - nikl-srebro, "sterling silver" - pravo srebro ili od zlata.

Žabica je po pravilu od abonos drveta, koje treba da je fine strukture i tamno crne boje. Međutim, žabica se ponekad izrađuje i od slonove kosti, bizonovog roga, ćilibara, kornjačinog oklopa ili (za manje kvalitetna gudala) od surogata.

Većina štapova je lakirana. Samo poneka gudala se ostavljaju prirodna, bez laka, i ona se samo naulje i poliraju.

Šta je pernambuko?

Drvo pernambuko, (ili fernambuko), lat. naziv Caesalpina echinata, u Brazilu se naziva Pao-Brasil. To je vrsta drveta srednje veličine (iz fam. Legumonosea), sa relativnim sporim rastom. Raspostranjeno je u celom Brazilu u šumama uz Atlantik.

Rast i razvoj drveta zavisi od različitih faktora, kao što su sastav zemljišta, klima i položaj staništa. Tipičnu žutu do crvenosmeđu boju potrebnu za gudala, stabla dobiju tek posle 20 godina rasta.

Po nekim procenama, početkom 21. veka na području "Mata Atlantika" - šuma uz Atlantik u Brazilu u sastavu imaju svega od 5-10% pernambuka u poređenju sa vremenom pre Kolumbovog otkrića Amerike. To je prvenstveno posledica intenzivne seče šuma zbog širenja obradivih površina za poljoprivredne kulture i zbog gradnje novih naselja. činjenica je da su staništa ove biljne vrste danas retka i da pernambuka ima sve manje u šumama.

O drvetu u gradnji gudala

Od davnina su se u izradi gudala koristile razne vrste egzotičnog drveta čiji su kvalitet i osobine odgovarale zahtevima za građenje muzičkih instrumenata, kao što su: gustina, tvrdoća i čvrstina.

U periodu od početka XVI do sredine XIX veka stabla pernambuka uvožena su u Evropu prvenstveno kao materijal za spravljenje crvene boje.

Od sredine XVIII veka pernambuko počinje da se koristi i za izradu gudala, a među prvim graditeljima koji su ga koristili u ovu svrhu bila su braća Tourte, koja su prepoznala i cenila posebne osobine ovog drveta.

Do početka XIX veka pernambuko je potisnuo sve ostale vrste drveta u gradnji gudala. Sve do današnjih dana pernambuko ostao je idealan prirodni materijal za gudala, pre svega zbog kvaliteta zvuka, kao i zbog fizičkih i mehaničkih osobina u lakoći sviranja.

Gudalo se u osnovi satoji iz: štapa (sa glavom), žabice i struna.

Ne postoje univerzalne žice za svakoga. Poenta je u tome da pronađete žice koje upotpunjuju kvalitet vašeg instrumenta i stila sviranja. Zbog toga su ovde date samo neke osnovne informacije koje vam mogu pomoći prilikom izbora žica.

Svaki tip žica ima svoje specifične karakteristike koje mogu da promene zvuk instrumenta. Ove karakteristike mogu učiniti suptilne promene u kvalitetu zvuka, pogodnosti sviranja, reagovanju instrumenta. Sa druge strane, svaki instrument ima svoje personalne karakteristike i zbog toga može bolje ili lošije da reaguje na pojedine tipove žica. Sve u svemu, žice koje dobro reaguju na jednom instrumentu, ne moraju da daju dobar zvuk na nekom drugom.

Takođe postoji neizmeran broj stilova sviranja koji diktiraju izbor žica. Klasičan violinista može da izabere žice koje su sasvim neprikladne za nekog folk muzičara. Džez basista, koji svira uglavnom picikato, izabraće žice koje će simfonijskom basisti činiti teškoće pri sviranju.

Vekovima su sve muzičke žice pravljene od ovčijih creva. Od 16. veka tanje žice se obavijaju srebrnom žicom, a danas su skoro sve crevnate žice obavijene aluminijumom ili srebrom. U ranim godinama 20. veka predstavljene su metalne žice koje poboljšavaju stabilnost tona i produžuju trajnost. Čelične E žice za violinu postaju veoma popularne, prvenstveno zbog čestog pucanja crevnate E žice.

Pre otprilike 30-ak godina Thomastik-Infeld je predstavio svoje revolucionarne Dominant žice sa perlon jezgrom. One su delile mnoge tonske karakteristike crevnatih žica, ali sa mnogo više stabilnosti u tonu i manje potrebe stalnog štimovanja. Danas su ove žice najpopularnije među studentima i klasičnim muzičarima.

Crevnate žice

Mnogi klasični muzičari još uvek preferiraju crevnate žice zbog njihovog toplog zvuka, kompleksnosti i bogatih međutonova. Kada svirate na crevnatim žicama možete čuti mnogo više nego samo neki jednostavan ton. Muzičari koji izvode ranu muziku na instrumentima podešenim u baroknom stilu koriste isključivo crevnate žice.

Naravno, sa crevnatim žicama postoje neki problemi, kao što je njihova nestabilnost. Kod njih postoji potreba za čestim štimovanjem, pogotovu u prvoj nedelji posle montiranja zbog njihovog istezanja.

One su takođe veoma osetljive na promene temperature i vlažnosti. Nadalje, one su skuplje od većine drugih žica. Zbog svih ovih karakteristika ne preporučuju se početnicima, pa čak ni studentima.

Čelične žice

Žice sa čeličnim jezgrom postoje delimično zbog povlačenja crevnatih žica i kao ustupak početnicima. One imaju veoma stabilan ton, odmah nakon montiranja. Takođe, imaju zvuk potpuno različit od crevnatih žica sa tendencijom ka čistom, kristalnom, jednostavnom zvuku i obično malo tvrđem sa samo nekoliko međutonova i bez komleksnosti. Ovi kvaliteti nisu presudni za čelo, gde sve metalne žice predstavljaju standard.

Čelične žice su često podržane od ne-klasičnih muzičara, posebno od folk violinista, a takođe i od mnogih džez muzičara. One takođe dobro funkcionišu sa manjim, jeftinim studentskim instrumentima. Nadalje, većina basista koriste čelične žice.

Postoje i veoma interesantne izmene u konstrukciji čeličnih žica koje pobuđuju poseban interes kod čelista. Čelično jezgro (obično tanka vlakna podužnog ili spiralnog čelika) je sada omotano različitim metalima kao što su aluminijum, hrom-čelik, tungsten, srebro i najčešće titanijum. Ove promene u tehnologiji omogućavaju proizvođačima da prozvodu žice sa sofisticiranijim zvukom.

Sintetičke žice

Od pre 30-tak godina sve više i više muzičara se sa crevnatih prebacuju na sintetičke žice. Kod većine ovih žica za jezgro se koristi perlon, jedna vrsta najlona.

Ove žice imaju mnoge tonske karakteristike crevnatih žica, ali sa mnogo stabilnijim tonom i generalno imaju bolju reakciju. Postoji mnogo manja potreba za štimovanjem i "usvirane" su za dan-dva posle montiranja, za razliku od uobičajenih nedelju dana potrebnih za stabilizaciju crevnatih žica.

Pošto im je jezgro sintetičko, ove žice bi trebalo da su postojanije u kvalitetu od crevnatih, ali imaju neke nedostatke u kompleksnosti zvuka. Zbog toga, neki muzičari i dalje preferiraju crevnate žice. Danas na tržištu postoji veliki broj različitih sintetičkih žica, svaka sa svojim specifičnim karakteristikama.

Debljina - jačina žica

Skoro sve žice su raspoložive u različitim debljinama, koje se izražavaju tenzijom žice: meka (tanje), srednja i jaka (deblje). Crevnate žice dolaze sa različitim debljinama označenim brojevima. Proizvođači često koriste svoje nazive za određene debljine žica:

- tanje: Dolce, Weich, Soft ili Light

- srednje: Medium ili Mittel

- deblje: Forte, Stark, Orchestra ili Strong

Većina muzičara koriste žice srednje debljine. Generalno, deblje žice zahtevaju veću zategnutost da bi dostigle željenu visinu tona. Ova zategnutost proizvodi jači i ponekad puniji zvuk, ali sa sporijom reakcijom. Tanje žice zahtevaju manju zategnutost i brže reaguju, ali sa manjom jačinom i tanjim zvukom.

Koju debljinu odabrati zavisi od kvaliteta svakog instrumenta. Violini trebaju deblje žice da joj daju "udarac" ili snagu i punoću zvuka, dok kod drugih instrumenata ove debele žice će ugušiti zvuk i učiniti ga dosadnim. Nasuprot tome, tanje žice mogu pomoći instrumentu sa nefokusiranim, nejasnim zvukom.

Svaki instrument različito reaguje na različite žice. Jedini način da odredite optimalne žice je da probate različite žice na vašem instrumentu.

Montiranje žica

Preporučljivo je da se žice menjaju svakih šest meseci. Vremenom žice gube svoju jasnoću i postaju monotone i ne reaguju. Mnogi muzičari ne uviđaju kako se zvuk njihovih žica vremenom menja zbog toga što su te promene postepene.

- Kada menjate žice, menjajte ih jednu po jednu tako da ostale drže potrebnu zategnutost.

- Pre postavljanja žice, mekom grafitnom olovkom pređite preko useka na pragu i kobilici, jer je grafit mazivo koje smanjuje šansu za kidanje žice.

- Posle postavljanja i štimovanja svake nove žice, vratite se na ostale novopostavljene žice i doštimajte ih.

- Ne zatežite žice više od normalne visine tona pošto se time žica slabi i povećava šansa za njeno kidanje.

- Žice treba namotavati ujednačeno od centra čivije prema ivici kasete, ali da ne naležu na kasetu.

Stanje praga, čivija, kobilice i žičnjaka vašeg instrumenta je veoma važno. Žice treba korektno da naležu u useke na pragu i kobilici. Ako su useci istrošeni ili neravni, žice će se lakše kidati. Ukoliko niste sigurni, montiranje žica prepustite stručnjaku.

Čivije služe za štimovanje žica. Originalne čivije dizajnirane od starih graditelja kao što su Stradivarius, Gvarneri, Amati i drugi, bile su klinastog (konusnog) oblika, koji su zadržale sve do danas. Za razliku od tog vremena, danas je ugao konusa standardizovan, kako bi na svom instrumentu mogli da koristite živije različitih proizvođača.

Izvedba

Čivije se izrađuju u nekoliko standardnih modela, kao što su francuski, švajcarski, Hill i srcoliki model.

Hill i srcoliki model na vrhu čivije imaju dugmence, a ostali modeli mogu imati ukrasni romb, sedefno parisko oko i sl.

Održavanje

Čivije mogu biti beskrajni izvor nevolja za muzičara, i to samo zato što ne naležu pravilno. Posebno mogu prouzrokovati probleme čivije od abonosa jer je to drvo mnogo tvrđe od javorovog od koga je izrađena kaseta, zbog čega vremenom rupe postanu ovalne. Ovaj problem se može rešiti jedino ponovnim narezivanjem rupe. Čivije od palisandera i šimšira su u ovom pogledu mnogo bolje.

Sa pravilno podešenim čivijama se sa lakoćom štimuju žice i ne smeju da proklizavaju ili zaglavljuju. Ako se čivije teško okreću, namažite ih specijalnom pastom na mestu gde se dodiruju sa kasetom.

Ako čivije proklizavaju, to je već komplikovaniji problem i najbolje je da instrument donesete na pregled. Moguće je da je potrebna zamena čivija.

Kobilica je mali deo od javorovog drveta postavljen na zvučnu ploču instrumenta. Ona drži žice i prenosi vibracije na zvučnicu i mora se posebno podesiti na svakom instrumenu.

Kobilica je jedan od najvažnijih delova instrumenta. Ona reguliše zvuk instrumenta podešavanjem visine žica i njihovog međusobnog položaja. Dobro formirana kobilica treba da je viša na strani najdeblje žice. Podnožje (stopalo) treba da prati konturu instrumenta i da nije predebelo.

Da bi se ostvarilo bolje klizanje žice prilikom zatezanja, pre njihovog postavljanja zareze za žice na kobilici treba namazati mekom grafitnom olovkom.

Da bi se sprečilo lomljenje kobilice njena strana okrenuta prema žičnjaku (sa oznakom proizvođača) treba da stoji pod pravim uglom u odnosu na zvučnicu. Ovo treba proveriti i podesiti prilikom svake zamene i zatezanja žica.

Ukoliko niste vični, postavljanje i podešavanje kobilice prepustite stručnjaku.

Žičnjak je mesto gde se žice zatežu sa donje strane instrumenta. Obično je izrađen od iste vrste drveta kao i čivije, ali se kod čela i basa mogu često sresti i metalni ili plastični žičnjaci. Materijal i težina žičnjaka utiču na zvuk, pri čemu to nije u međusobnoj vezi: npr. teži žičnjak ne daje uvek tamniji zvuk.

Žičnjaci se izrađuju u nekoliko standardnih modela, kao što su francuski, engleski i Hill, i mogu biti ukrašeni metalnom trakom na grebenu ili sedefnim pariskim okom na leđima.

Za fino podešavanje tona žice (štimovanje) se koriste fajnštimeri (štimalice) koji se montiraju na žičnjak. Oni se najčešće koriste na prvoj žici, ali se mogu koristiti i na ostalim. Postoje i žičnjaci sa već ugrađenim fajnštimerima (štimalicama).

Žičnjak se kači za dugme sa donje strane instrumenta pomoću omče, koje su nekada pravljene od creva, a danas preovlađuju najlonske omče. One se veoma lako montiraju jer na krajevima imaju mehanizam za kačenje. Dužina omče zavisi od vrste instrumenta, ali i od vrste žičnjaka.

Podbradak je savremeni korisni dodatak za violinu i violu, koji ne zahteva skoro nikakvo održavanje, osim da se pravilno postavi na instrument. Osnovna uloga mu je da štiti zvučnicu od direktnog dodira i pritiska brade, a zajedno sa podmetačem (za rame) omogućava ugodno držanje instrumenta.

Izrađuju se u više standardnih modela, od kojih su neki od najpoznatijih Guarneri, Teka i Dresden.

Određeni tipovi podbratka se montiraju iznad žičnjaka, nasuprot onih koji se montiraju sa strane. Kod izbora i montaže vodite računa da podbradak ne naleže na žičnjak, jer to može prouzrokovati brujanje ili čak u pojedinim slučajevima smanjiti rezonantnost tona.

Sve do kasnih 1700-tih i ranih 1800-tih godina čelo je držano na nogama izvođača, nakon čega je došlo do široke upotrebe noge na istrumentu. Dakle, noga ima osnovnu ulogu da muzičar podešavanjem njene visine (i izborom oblika) obezbedi najbolji položaj instrumenta za sviranje.

Kao i ostali pribor, držač noge se takođe izrađuje od uobičajenog drveta: abonosa, palisandera i šimšira.

U zavisnosti od podloge na kojoj se drži instrument, koriste se različite izvedbe samog vrha noge i odgovarajući podmetači - podloge.

Čelisti i danas nastavljaju sa eksperimentisanjem dužine i oblika noge i novim materijalima.

Sordine se koriste za prigušenje zvuka instrumenta i to za jednu-dve ili sve žice, u zavisnosti da li se koriste za balansiranje zvuka ili vežbanje. "Sordino" je inače italijanski naziv za prigušnice i zato se pojedini muzički pasaži koji zahtevaju upotrebu prigušnica obeležavaju sa "con sordino", tj "senza sordino" kada prigušnicu treba skinuti.

Izrađuju se od različitih materijala, ali najpopularnije su tzv. TOURTE i ULTRA sordine izrađene od gume.

Sordine mogu biti izrađene od žice presvučene plastikom, ili od drveta, najčešće od abonosa.

Posebni modeli su tzv. demferi za potpuno prigušenje tona, izrađeni od metala (mesinga ili sl.), koji se koriste za uvežbavanje, a da se u susednim prostorijama ne čuje. Budite jako pažljivi sa ovakvim modelima jer metal može da ošteti kobilicu instrumenta. Za početak bolje da vežbate sa nekim ULTRA gumenim modelom.

Kutija ima prevashodnu ulogu da zaštiti instrument od fizičkih oštećenja (u transportu i sl.), ali i od drugih nepovoljnih uticaja. Na primer, svako drvo se skuplja u suvoj atmosferi, a širi u vlažnim uslovima, što može prouzrokovati različite konsekvence na instrument: neodgovarajuće prileganje čivija, vitoperenje drveta pa čak i njegovo pucanje, uticaj na boju i jačinu zvuka i sl. Zbog toga izboru odgovarajuće kutije priđite u zavisnosti od potreba transporta i uslova čuvanja instrumenta.

Osnovno je da kutija mora biti dovoljno prostrana za instrument da on ne trpi nikakav pritisak, ali i dovoljno pasent i sa odgovarajućim držačima koji neće dozvoliti instrumentu da se mrda u kutiji.

Da ne bi došlo do trenja između instrumenta i ostale opreme, kao što je gudalo, podbradak, podmetač i sl., naročito izmedju njihovih metalnih delova i drveta instrumenta, dobro je da kutija poseduje posebne pregradke za tu opremu.

Poželjno je da se u kutiju stavi regulator vlage, a bolje kutije su često opremljene i odgovarajućim vlagomerom.

Primena regulatora: natopi se vodom, zakači se u zvučnicu instrumenta kroz f-otvor. Tako se čuva instrument od pucanja i nastajanja pukotina kao posledica suvog vazduha u okruženju.

Kutiju s' vremena na vreme usisajte da odstranite eventualnu nečistoću, pogotovu mrvice i prah od kalafonijuma, a nije na odmet i da je blago osvežite nekim mirisom, npr. sa par kapi eukaliptusovog ulja.

Da bi se prilagodili učenicima (deci) kako oni rastu, postoje različite veličine violina i čela. One su opisane frakcijama: 1/32, 1/16, 1/8, 1/4, 1/2, 3/4, 7/8 i 4/4 (puna veličina). Odrasli, osim ako nisu izrazito manjeg rasta, koriste instrument pune veličine. Učenički instrumenti se često prodaju u kompletu koji sadrže i gudalo i kutiju za instrument, koji se izrađuju u istim veličinama kao i instrumenti.

Viole se najčešće označavaju dužinom tela instrumenta, kao 13", 14" ili 16". Viola od 14" ima istu dužinu kao violina pune veličine, ali je telo viole dublje, obzirom da treba da obezbedi bolju rezonansu debljih žica. Jako mladi učenici viole ponekad koriste manje violine sa žicama viole, ali to ne daje odgovarajući zvuk zato što C žica na violi zahteva veće rezonantno telo.

Basovi se izrađuju u veličinama 1/4, 1/2, 3/4 i 4/4. Bas od 3/4 je tipična veličina za odrasle, dok je veličina 4/4 namenjena izuzetno stasitima muzičarima.

Prava veličina je veoma važna

Iako roditelji za decu često biraju odeću u većoj veličini, kako bi "uzrasli u nju", ovo nije preporučljivo prilikom izbora veličine instrumenta. Preveliki instrument će stvoriti loše navike koje mogu uticati na tehniku sviranja. Zato je najbolje u tom dobu deci iznajmljivati odgovarajući instrument, ili se povezati sa grupama u kojima se instrument može povoljno razmeniti.